Туристичка организација Града Врања|info@turistickavranje.rs

Вражји камен

На крајњем југоистоку Србије, тик уз границу са Бугарском и Македонијом, у планинским врлетима трговишког краја, годинама пркосе моћне купасте стене налик онима код Куршумлије. И име им је слично, ово насеље такође има ”везе” са ђаволима – зове се Вражји камен.

Вражји камен удаљен је од Трговишта само два километра. До њега није лако стићи, камени пут вијуга уз кањон реке Пчиње. А онда, на надморској висини од 800 метара, у близини села Доња Трница, путнику намернику може застатидах – музеј под ведрим небом.Куће од камена, блата и прућа, десетак камених купа високих педесетак метара и црква. Ту нико не живи, у цркви се нико не венчава, а све због легенди да је то уклето место и, што кажу људи из овог краја, ”ђавоља работа”.

Вражји камен је природни феномен настао ерозијом стена. Плаховита река Пчиња је некада давно просекла стену и извајала низ великих камених стубова, од којих се издвајају три висине, између 50 и 60 метара. Место се зато некада звало Просечник. Делује прелепо и просто нестварно, као из неких прохујалих времена.

На једној од тих импозантних пирамида је црква Пресвете Богородице или некада позната као Црква у Просечнику. То је оно што што овом природном чуду даје посебни шмек. Храм је крајем XIV века подигао српски властелин Дејан Марковић уз благослов Цара Душана, чијом је сестром Теодором Дејан био ожењен.

Много је легенди како је настао Вражји камен.

Мештани Горње Пчиње препричавају једну од њих, по којој су ђаволи намеравали да преокрену ток Пчиње да тече према Бугарској, па су покушали да споје обале ове реке. Кидали су читаве стене са околних брда, али ћудљиву реку нису успели да укроте. Видевши да су чак и они немоћни, а и камења им је понестајало, упутили су се према Косовском Поморављу, у Кончуљску клисуру. И баш ту су наишли на највећу стену. Упртили су је на леђа и вратили се да још једном покушају да победе природу. Успут су често застајали и одмарали се, јер је стена била претешка и за њих. Кад су стигли до села Клиновац зачули су се први петлови. Уплашени да људи не открију њихове намере, бацили су стену поред неке воденице. Тако је, према једном предању, настао Вражји камен.

Друга легенда приповеда о томе да су Пчињани годинама зидали цркву поред реке. И као у песми ”Скадар на Бојани” (само су тамо виле биле пакоснице), све што би они током дана саградили, ђаволи би током ноћи односили и остављали на Вражјем камену. Тако је настали црква на самој купи високој 60 метара. Наводно су били љути на сељане јер их нису довољно поштовали.Како год, на Вражјем камену остала је црква.

А за то што се у цркви нико не венчава Пчињани такође имају објашњење.

У давна времена заволели су се момак и девојка из Доње Трнице, а родитељи, и једни и други, то нису одобравали. Он је био јединац из најбоље куће у селу, а она лепотица каквој није било равне у целом крају, али сиромашна. Без обзира на љутњу родитеља двоје младих решило је да своју љубав озваничи. Родитељи нису имали куд, те су решили да направе свадбу каква доликује. Венчање је обављено у већ помињаној цркви на Вражјем камену. Кад су изашли из цркве млада и младожења узјахали су, према обичају, окићене коње. Међутим, његов коњ, уплашен од вике и свирке сватова, појурио је према провалији и сурвао се, заједно са младожењом на леђима. Видевши то, млада је скочила са свог коња, потрчала према литици и без размишљања скочила. Тако се весеље очас претворило у жалост.

Од тада се, тврде Пчињани, у овој цркви више нико није венчао, нити се неко дете крстило.

Због свог великог значаја, црква се сада налази под заштитом државе.

Упркос легендама и причама о томе како је ово место уклето, народом се проширило и веровање да боравак у овој цркви лечи неплодност.

Како год, пред лепотом овог места застаје дах.

А кад човек све то види својим очима не може а да не помисли да је то ”ђавоља работа”.

2018-08-02T10:22:40+00:00